Povodom dvadeset godina rada likovne galerije
Poklon Zbirke Rajka Mamuzića

Kada je davne, 1972. godine, Zbirka kolekcionara Rajka Mamuzića dobila zvanično mišljenje vodećeg likovnog kritičara Lazara Trifunovića o vrednosti Zbirke, kako o zastupljenim izlagačima, tako i o njihovim delima, koja su tom prilikom već bila na okupu, potpisan je zvanični dokument o predaji Zbirke gradu Novom Sadu, da bi se ista, 1974. godine, otvorila za javnost.
Bio je to početak i rađanje jedne nove kulturne ustanove, pored već zavidnog broja ovakvih ustanova u Novom Sadu. To je bio gest dobre volje, u interesu kulture, koji je bio usmeren ka nadgradnji i dopuni fonda delima autora zastupljenih u Zbirci, a sa namerom praćenja njihovog umetničkog razvoja. Želje svih onih koji su bili akteri osnivanja za javnost otvorene Zbirke, bile su da materijal, dakle dela iz zbirke, budu prezentovana na pravi način jugoslovenskoj javnosti.

Galerija likovne umetnosti - poklon zbirka Rajka Mamuzića počela je da živi sopstveni život. Zbog nemogućnosti da sva dela iz fonda budu istovremeneo izložena, a u želji da javnosti pokažemo sve ono sto Zbirka zaista sadrži, započeta je, decembra 1979. godine, izložbena aktivnost. Prva izložba u Galeriji bila je izložba crteža Ksenije Divjak, skromna po broju eksponata, ali značajna zbog samih crteža, koji su bili retkost za ovoga autora.
Od tada do danas Galerija je realizovala, u saradnji sa autorima, izložbe koje su pratile razvoj autora zastupljenih u zbirci i održavala kontinuitet osnovne ideje osnivača Galerije.

U galeriji su takođe, održavana i predavanja o autorima iz Zbirke i muzeologije, projekcije, koncerti, razgovori o umetnosti, kogresi i simpozijumi vezani za savremenu likovnu umetnost. Jedne od glavnih aktivnosti Galerije bila je kompletna obrada kartoteke (autorski kartoni i kartoni dela), fototeke, sakupljanje dokumentarne građe, kataloga i hemeroteke.

Galerija se vrlo brzo uključila u kulturni krvotok grada. Smeštena pored Galerije Matice srpske i Poklon zbirke Pavla Beljanskog, bila je logičan nastavak i činila je celinu jugoslovenske umetnosti i srpske umetnosti od 18. veka do danas. Bila je i ostala jedna od centara za širenje kulture. I rad sa novosadskim školama je bio jedan od stožera vezuelnog i verbalnog prenošenja svega onoga što se dešavala u likovnoj umetnosti od 1974. godine do danas. Posebna saradnja ostvarena je sa Karlovačkom gimnazijom, čiji učenici dolaze u našu ustanovu na praksu već više od jedne decenije. Mnogi maturanti, studenti istorije umetnosti i kolege, koristili su dokumentaciju i biblioteku, u početku skromnog fonda, a sada sa zavidnim brojem bio-bibliografskih jedinica, kao i stručne savete zaposlenih u Galeriji. Pojedinci iz Galerije pravili su (po pozivu) i ostvarili mnoge izložbe naših umetnika, kako u Novom Sadu, tako i širom Vojvodine. Takođe treba istaći da se aktivnost Galerije zasnivala i na konsultacijama sa drugim ustanovama i pojedincima, koji su u ovoj vrsti posla imali više iskustva. To je bila razumljiva podrška i saradnja, bez koje ne bi bilo pravog iskustva i napretka u stručnom usavršavanju.

Pridržavajući se svih vremenom nataloženih iskustva struke, naša ustanova je doživela dvadeset godina postojanja. Mi, koji smo radili u njoj i bili svedoci njegovog rađanja i rasta, zadovoljili smo činjenicom da smo i pored mnogih teškoća koje su pratile društvo kao celinu, pa i Galeriju kao deo društva, nastavili da radimo u interesu kulture, njenog negovanja i širenja. Ta ideja i cilj uvek su bili iznad svih teškoća kroz koje smo kao ljudi i članovi društva prolazili. Danas nam se čini da je vredelo i da nije bilo uzalud. Nadamo se da će ovu vrstu zadovoljstva, koju mi kao izvršioci osećamo, osetiti na prvom mestu naši autori, zastupljeni u Zbirci, a onda i svi oni koji su učestvovali u našem radu i narastanju, jer smo mi bili na istom zadatku. Ovoj izložbi, koja prati naš jubilej, odazvali su se svi autori. To se može tumačiti kao početak novog poglavlja u timskom radi za budućnost.

GALERIJA LIKOVNE UMETNOSTI -
POKLON ZBIRKA RAJKA MAMUZIĆA
Rezime
Tekst monografije "trideset godina poklon zbirke Rajka Mamuzića"

Osnivanje Galerije likovne umetnosti - Poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu spada u fenomene karakteristične za vremena nade, optimizma, za vremena u kojima je postojala vera u napredak i boljitak čovečanstva, kada su pojedinci još uvek negovali poverenje u ljudske vrednosti i kada se nije sumnjalo u humanističku ulogu umetnosti. Shodno tome - postojala je i želja da se na primeren način da svoj lični doprinos. U nadahnutom, podacima potkrepljenom, opsežnom i, razume se, krajnje stručnom tekstu Vere Jovanović čitamo da je Rajko Mamuzić (1914-1994) spadao u neobične, radoznale zaljubljenike u umetnost i prijatelje umetnika, u retke kolekcionare velikih ideala, da je bio nepretenciozan pisac, spontan i oštar kritičar, dragocen hroničar, koji je u mladosti imao sreću da bude u blizini Save Šumanovića i prati stvaralačke tajne velikog slikara, što je po svoj prilici presudno uticalo na njegovu posvećenost umetnosti. Nakon rata, kao drugi sekretar Matice srpske, a potom i kao direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture, učinio je mnogo za očuvanje, konzervaciju i restauraciju spomenika, ali i za nabavku dragocenih muzejskih predmeta za muzeje i galerije Novog Sada i Beograda. Lišen bilo kakve lične lukrativne ambicije, Mamuzić je imao bezgraničnog poverenja u vrednost ulaganja u opšta dobra i u tom smislu njegov gest je paralelan velikim mecenama iz prošlosti koji su sakupljali za sebe, a potom ostavljali narodu, dobijajući za uzvrat - ime sačuvano u bezvremenosti.
Upravo zato što je nastala angažovanjem jednog čoveka, kolekcija Rajka Mamuzića je ujednačena, uravnotežena; govori o njegovom stavu prema umetnosti, odražava njegov ukus i odnos prema delu, ali u isti mah ona je u svom bogatstvu raznovrsna. Odlično je svedočanstvo o rastu naše umetnosti pedesetih i šezdesetih godina, a prati i kasnije razvojne puteve zastupljenih umetnika u onoj meri u kojoj je to bilo realno ostvariti pojedinim otkupima i kasnijim poklonima. Zbog toga je nemoguće zamisliti bilo kakvo predstavljanje tog perioda srpskog i vojvođanskog stvaralaštva bez prisustva ili konsultovanja dela iz ove Zbirke. U trenutku otvaranja Galerije bio je zastupljen trideset jedan autor sa 424 dela - 140 slika, 31 sklupturom, 3 tapiserije i 250 crteža: Boško Petrović, Ksenija Divjak, Stojan Ćelić, Majda Kurnik, Zoran Petrović, Aleksandar Luković, Danica Antić, Boža Ilić, Olivera Kangrga, Matija Vuković, Lazar Vozarević, Milorad Bata Mihailović, Slavoljub Slava Bogojević, Kosara Bokšan, Stevan Maksimović, Miodrag Mića Popović, Nikola Koka Janković, Mario Maskareli, Angelina Gatalica, Mladen Srbinović, Miloš Bajić, Mirjana Koka Mihač, Petar Omčikus, Ljubica Cuca Sokić, Milan Popović, Milica Ribnikar, Lazar Vujaklija, Dragutin Cigarčić, Aleksandar Tomašević, Vladeta Petrić i Aleksandar Zarin. Naknadno je Zbirka obogaćena sa delima još četvoro umetnika - slikama Ljubinke Jovanović, Branka Filipovića Fila i Ede Murtića, i skulpturama Jovana Soldatovića, tako da je definitvno predstavljeno trideset petoro stvaralaca. Sa dodatnim poklonima samoga Rajka Mamuzića, umetnika iz zbirke i njihovih porodica još za života darodavca, ali i posle njegove smrti, kao i sa pojedinim otkupima, Poklon zbirka je danas udvostručena i sada broji 816 dela - slika, crteža, tapiserija, kolaža, gvaševa, grafika, akvarela, pastela, tempera, scenografskih rešenja, skulptura i dela kombinovane tehnike. Svojim kvalitetom, zastupljenošću različitih tehnika i reprezentativnošću umetničkih imena ona omogućava prestižnu stalnu postavku sredine prošlog veka koja se povremeno menja, dopunjuje i osvežava. Ona takođe omogućava pripreme paralelnih, raznovrsnih izložbi sa čime je započeto već u zimu 1975/6. godine prikazivanjem retko viđenih crteža Ksenije Divjak. Sledile su brojne samostalne, tematske, autorske, retrospektivne, monografske, problemske i druge likovne manifestacije. Velika izlagačka aktivnost praćena je često koncertima i večerima posvećenim pojedinim autorima, predavanjima o muzeologiji i muzeološkim problemima, projekcijama filmova, razgovorima sa umetnicima i o umetnosti, seminarima i stručnim skupovima, što sve daje život Galeriji i njenoj vernoj publici obezbeđuje prijatne, pa i nezaboravne trenutke. Posebno kada se radi o izložbama posvećenim stvaraocima čiji se opus retko, ili gotovo nikada ne sreće u drugim muzejima i galerijama, što se upravo u Poklon zbirci Rajka Mamuzića često i dešava.
Aktivnost Galerije podrazumeva, pored osnovne delatnosti zaštite, pripremi izložbi i objavljivanja publikacija, i rad sa decom, školskom omladinom i publikom u najširem smislu. Jednom reći - živo prisustvo Galerije Rajka Mamuzića doprinosi bogatstvu kulturnog života Novog Sada i Vojvodine ali i cele naše zemlje na najlepši - profesionalan, edukativan i reprezentativan način.
Izrazite individualnosti velikog senzibiliteta, umetnici Mamuzićevog okruženja bili su omeđeni uslovnostima svoga vremena i ta činjenica je ostavila vidnog i neminovnog traga na njihovo stvaralaštvo. Očevidno je Rajko Mamuzić upravo to i želeo kada je pristupao formiranju svoje dragocene zbirke. On je nastojao da istakne taj individualizam i autonomni karakter svake umetničke ličnosti, a da se pri tom oseti vladajuća tendencija vremena i obeležje cele generacije: mukotrpno, postepeno ali rezolutno oslobađanje od dogmi kulturne politike koja je najpre glasno i državnički, a potom latentno podržavala ideologiju socijalističkog realizma čak i kada je došlo do srećnog razlaza sa Staljinom i njegovom doktrinom. Okrenutost Evropi i svetu, odmah je, već na samom početku šeste decenije, omogućila promene u našoj umetnosti u čemu su, pored nekoliko već pre rata afirmisanih umetnika, kao što su bili Petar Lubarda, Peđa Milosavljević ili Milan Konjović, veliki doprinos dali stvaraoci iz naraštaja koji prati Rajko Mamuzić. Pri tome treba imati na umu da su se promene kretale laganim korakom, da su prodirale mukotrpno i bolno, trnovitim i razuđenim putevima, višeslojno i na društvenom, organizacionom i čisto vizuelnom planu, uz mnoge - ponekad prikrivene, ponekad otvorene - otpore zvaničnih struja, posebno iz Udruženja likovnih umetnika, kako Srbije, tako i Vojvodine. Ma koliko da je vera i komunističke ideale bila bliska Rajku Mamuziću, on je bio širokih nazora, otvoren za novine, pravičan i netrpeljiv prema društvenim devijacijama i individualnim greškama. Zbog toga njegova Poklon-zbirka odoleva socrealističkim modelima i na relativno precizan način prati gotovo sve pojave socijalističkog
modernizma koji se sve češće u stručnoj literaturi prihvata pod terminom Svete Lukića socijalistički estetizam. Pod tim se podrazuma otklon postrevolucionarne umetnosti od zvanične angažovanosti i pogleda u realnost, i otvaranje puteva slobode sa novim sadržajima i modelima. To je upravo prepoznatljivo na naporima tada uglavnom mlade i najmlađe generacije umetnika iz Mamuzićeve Poklon zbirke. Taj put formiranja našeg posleratnog modernizma uzimao je sadržaje manje zvanične i epohalne, a više lične i nepredmetne, tretirao je slobodnije formu, unosio autobiografske elemente, i približavao se vizionarstvu, poetičnosti, lirskoj a postepeno i geometrizovanoj bespredmetnosti... Priroda je bila podstrek za likovne asocijacije i slobodne kompozicione interpretacije; figura, tretirana na nekanonski način, sve se češće nalazi u apstraktnom ambijentu, ponekad sa nadrealističkim, neuobičajenim i neočekivanim konfrontacijama. Ti slobodniji likovni tretmani i vizuelni iskazi najavljeni su ponašanjem i delatnošću članova grupe Jedanaestorica među kojima su bili i umetnici iz Mamuzićevog kruga - Slavoljub Bogojević, Kosara Bokšan, Ljubinka Jovanović, Bata Mihailović, Petar Omčikus, Lazar Vozarević, dakle gotovo svi prethodni učesnici Zadarske grupe (osim Vere Božičković Popović i Milete Andrejevića), grupe koja je već krajem četrdesetih godina prva napustila akademske klupe u potrazi za slobodom. U Poklon zbirci Rajka Mamuzića našli su se skoro svi članovi Decembarske grupe, glavnog predstavnika socijalističkog modernizma: Miloš Bajić, Stojan Ćelić, Aleksandar Tomašević, Mladen Srbinović, Dragutin Cigarčić, Lazar Vozarević, Lazar Vujaklija, Aleksandar Luković i Zoran Petrović. (Nedostaju dela Miodraga B. Protića). Trojica Decembaraca - Zoran Petrović, Stojan Ćelić i Miloš Bajić pripadali su prethodno grupi Samostalni, koja je, na svoj način, takođe uticala na postepeni raspad dotadašnjeg, strogo kontrolisanog ustrojstva kulturnog života i umetničke scene. U Mamuzićevom krugu su i gotovo svi umetnici prve generacije koji su vezali svoju sudbinu za Pariz, i tamo bili naši pravi kulturni ambasadori - Petar Omčikus i Kosa Bokšan, Bata Mihailović i Ljubinka Jovanović, a u velikoj meri se to odnosi i na Miću Popovića, koji se, ipak, kasnije opredelio da u Jugoslaviji nastavi svoju karijeru. U zbirci je stavljen naglasak i na savremenu skulpturu, koja je, u principu, mnogo manje privlačna za kolekcionare od slikarstva: tako zbirka ima dragocena vajarska, komponibilna i zavarivana dela jednog od naših prvih i najradikalnijih antivajara - Zorana Petrovića, apstraktne, asocijativne forme Aleksandra Zarina, stilizovane figure snažne ekspresije Jovana Soldatovića i Vladete Petrića, izražajne, do amorfnosti mučne, mase Matije Vukovića, klasične portrete modernog izraza i pojednostavljenosti Nikole Koke Jankovića, Angeline Gatalice i Milice Ribnikar, ali i skulpture jedne od najjačih stvaralačkih ličnosti našeg posleratnog modernizma - slikara Boška Petrovića. Zanimanje Rajka Mamuzića za snažnu generaciju mladih slikarki i umetnica u punom stvaralačkom usponu, rezultiralo je značajnom sklopu njihovih radova koji upravo govore o pomenutom autonomnom iskazu, obogacenom dubokim doživljajem, sudbinskim viđenjem sveta, sa dalekim asocijacijama na velike umetnike prošlih vremena, kako to čitamo na proživljenima slikama Majde Kurnik, Olivere Kangrge i Ksenije Divjak, ili na poetičnim vizijama Mirjane Mihač i Danice Antić. Slike Kosare Bokšan govore emancipovanim jezikom snažne vizije, jarkih kolorističkih odnosa i čistih ploha po kojima se ova umetnica izdvaja od gotovo svih drugih slikara i slikarki koji u tananim islikavanjima i slojevitim namazima vide suštinu ličnog uloga. Na izvestan način, njoj se približava Ljubinka Jovanović svojim poetskim reminiscencijama na arhetipske forme vremenski i prostorno daleke. Dela Ljubice Cuce Sokić, afirmisane još pred početak Drugog svetskog rata, u ovoj kolekciji se mogu gledati kao antipodi tada mladog umetnika Bože Ilića: dok Cuca Sokić nikada nije bila pristalica dogamtizovane umetnosti, iako je kroz njen opus promicao osećaj vremena, ugroženosti, jeze i neslaganja, Boža Ilić je uspešno sprovodio vizualizaciju ideje socrealizma. On, međutim, nije zastupljen tim, već mnogo kasnijim, ekspresivnim, koloristicki jakim figuralnim kompozicijama. Cuca Sokić, s druge strane, zastupljena je u Zbirci mnogo radikalnijim slikama, najbližim sintetizovanoj apstraktnoj formi ma koliko da se umetnica oslanjala na viđeni predmetni svet oko sebe. Ta vrsta asocijativnog beleženja utisaka iz realnosti na svojstveni, apstrakciji blizak način može da se odnosi i na velike, uravnotežene kompozicije Stojana Ćelića, za enformelne strukture Miće Popovića i Branka Filipovića Fila, na poetske vizije Slavoljuba Bogojevića, memoarske scene logora Miloša Bajića, kosmičke vizije Marija Maskarelija ili slike pune akcija Bate Mihailovića i ekspresivnih, snažnih namaza Petra Omčikusa.

Na slikama Milana Popovića suočavamo se sa njegovom maštovitom, fantastičnom vizijom čoveka u nemogućim, nadrealnim ambijentima i situacijama, od čega nije daleko ni konstantno humorno i istovremeno tragično videnje cirkusa i klovnova Aleksandra Lukovića. Asocijativne forme Aleksandra Tomaševića vezuju se za našu staru, srednjovekovnu fresko umetnost, što je polazište i Lazara Vozarevića, sa jakim pečatom pikasovske stilizacije. Lazar Vujaklija, s druge strane, koristi rečnik starih krajputaša i stečaka u koje unosi živi, folklorni kolorit. Slobodne interpetacije situacija i oblika kod Mladena Srbinovića i Stevana Maksimovića dovode do karakteristične lirske atmosfere slike, dok kod Dragutina Cigarčića provejava daleka reminiscencija na pompejansko slikarstvo i blagi uticaj palete Mila Milunovića. Sva ova raznolikost ideja medu zastupljenim umetnicima ukazuje da je Rajko Mamuzić sakupljao dela autonomnih stavova, kontraditkornih ideja, raznovrsnih umetničkih polazišta i uzora, različitih ciljeva, društvenih izvorišta, pa i gledišta. To čini njegovu novosadsku Poklon zbirku dragocenim izvorom saznanja o poetikama i ideologijama uglavnom mladih stvaralaca tokom šeste i sedme decenije prošlog veka. To je čini različitom u odnosu na druge kolekcije, i to u isti mah govori da je srpska umetnost tog posleratnog doba kretala put čistijih ideja sa umerenim osećanjem napretka, bez radikalnih stavova i definitivnih rešenja. Bila je to umetnost laganog koraka ka savremenosti i oslobađanju bilo kakvih sprega nad umetnošću, umetnost koju su sada naslednile nove generacije stvaralaca i sa tim prtljagom ušle u umetnsot Evrope i sveta. I upravo za razumevanje kako današnje situacije nastale na sledu prethodnih traganja, tako i za umetničke, kulturne i društvene prilike sredine veka, opsežan i dragocen izvor informacija daju nam dela iz Poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu.

Irina Subotić